Dominacija strukturalne ili deskriptivne lingvistike je svoju kulminaciju dosegla pedesetih godina ovog veka, nakon čega se pojavljuje Noam Čomski sa svojom transformaciono-generativnom gramatikom, koja iznova pokreće neka tradicionalna pitanja. Čomski u svojim raspravama često ističe postojanje izvesne psihološke prisile da se povuče stav o urodjenom fiksnom jezgru u intelektualnom okruženju. Duga tradicija (još od sholastičara, pa preko empirista) predstavlja snažan momenat koji ide u prilog stavu da je ljudski um prazan (tabula rasa), iako se niko od modernih intelektualaca neće otvoreno složiti sa njim. Snažni intelekt Čomskog koji teži ka originalnosti, izražava prezir prema površnosti i nemaštovitosti, i spremnost da oživi shvatanja koja su se činila davno prošlim (kao što je učenje o urodjenim idejama), omogućava da se pažnja lingvističke javnosti usredsredi ka istraživanju opštih obeležja jezičke strukture, dakle ustanovljavanju opštih principa, primenljivih na sve jezike i zasnovanih na unutrašnjim svojstvima ljudskog uma.

Čomski svojom generativnom gramatikom postulira sledeća svojstva jezika:

1. svojstvo inovativnosti i nezavisnosti od nadražaja koje naziva «stvaralački vid upotrebe jezika»;
2. apstraktnost pravila koja odredjuju formu rečenica i njihove interpretacije (u smislu da su strukture kojima ona manipulišu povezane sa fizičkim činjenicama tek sa odredjene udaljenosti, a putem dugog niza interpretativnih pravila);
3. univerzalnost principa – s obzirom da se principima koji leže u osnovi generativne gramatike ne može ovladati putem iskustva i uvežbavanja, onda oni moraju biti deo intelektualne organizacije koja je neophodna pretpostavka sticanja jezika. Sledi da su ti principi univerzalna svojstva, svojstva svake gramatike;
4. urodjenost univerzalnih principa – proučavanju jezičkih univerzalija možemo  pristupiti na dva načina:

   1. ispitivanjem prirodnih jezika, gde bi svaki od ljudskih jezika trebalo da potvrdi konkretnu hipotezu o prirodi jezičkih univerzalija i
   2. ispitivanjem usmerenim ka utvrdjivanju temeljnih i apstraktnih principa u odredjenom jeziku. Kada utvrdimo postojanje univerzalija, to možemo obrazložiti dvema alternativnim hipotezama:
      1. principi su urodjeni i otuda univerzalni i
      2. stiču se iskustvom i uvežbavanjem.

Iako Čomski daje prednost prvoj hipotezi, ističe da se obe mogu oboriti, i to prva pokazivanjem da drugi vidovi ovog jezika ili neka svojstva drugih jezika nisu u skladu sa njom, a druga pokazivanjem da ne daje strukture neophodne u obrazlaganju jezičke sposobnosti.

Inače, Čomski vrlo uspešno izbegava pojam «znanje jezika» koristeći originalan tehnički termin «jezička sposobnost». Bez obzira što iz upotrebe ovog termina slede odredjene pometnje («sposobnost» donekle implicira «umenje», «veštinu» i slično), on ipak smatra da pojam «znati» deluje previše strogo. Po rečima Čomskog, «bilo bi korisno imati izvestan pojam «iks», takav da lice koje zna engleski, i tako zna činjenice ovog jezika, «iksira» sve činjenice; zatim, da «iksira» principe i pravila internacionalizovane gramatike (one kojih možemo postati svesni i onih koje zauvek ostaju nesvesne); i da «iksira» principe koji čine bazu samog sticanja jezika». Stoga, kao adekvatnu zamenu pojma «znanje jezika», Čomski koristi termin «jezička sposobnost», kojim obeležava autentičnu moć formiranja i razumevanja iskaza jednog posebnog jezika.

No, da se vratimo temi. Zadatak koji se postavlja je proučavanje saznajnog razvoja jedne osobe u prirodnoj sredini. Pažnja se usredsredjuje na jedno od saznajnih oblasti – jezik -  kojom upravlja neki  sistem načela, a ovom problemu se prilazi na način kojm bismo se prihvatili proučavanja razvoja nekog telesnog organa. Stoga, konstatujemo da se razvoj te osobe odvija počevši od  polaznog stanja So, koje je nasledno odredjeno, prolazi kroz niz stanja S1, S2, ..., i najzad dostiže «stabilno stanje», Ss, koje se izgleda menja jedino u sporednim vidovima (npr. proširivanjem rečnika).

Dete koje još nije naučilo neki jezik predstavlja odredjeni sistem, fizički, sa nama, još uvek, nepoznatim osobinama. Jedino možemo da pretpostavimo da ono nije predodredjeno za učenje nekog posebnog jezika. U zavisnosti od okruženja u kome se nalazi, ono će sa istom lakoćom naučiti, odnosno početi da govori i razume upravo jezik zajednice u koju je smešteno.

Pri pokušaju da formiramo jedan «sticajni model» za jezik (teoriju učenja jezika), uočavamo da dete, prilikom učenja jezika, konstruiše jednu internu predstavu sistema pravila o upotrebi, formiranju i razumevanju činjenica.

Da bi naučilo neki jezik, ono mora da ima neki metod za izumevanje odgovarajuće gramatike uz pomoć primarnih jezičkih podataka (koji uključuju primere govorne delatnosti za koje se uzima da su dobro formirane rečenice, kao i primere nerečenica, uz mnogo drugih obaveštenja potrebnih za učenje jezika). Kao preduslov za učenje jezika, dete mora da poseduje neku lingvističku teoriju koja specifikuje formu gramatike mogućih ljudskih jezika, a uz to i neku strategiju za odabir gramatike čija se forma može uskladiti sa primarnim jezičkim podacima. Jedna adekvatna teorija, po Čomskom, zauzima stav da dete prilazi podacima sa pretpostavkom da se oni crpu iz nekog jezika jasno definisane vrste, gde je njegov zadatak da odredi koji je od prirodnih (mogućih) jezika, jezik okruženja u kome se ono nalazi. Da ovo nije tačno, jezik se ne bi mogao naučiti.

Znači, dete mora da «izume» izvesnu hipotezu koja bi bila u saglasnosti sa podacima koje je dobilo, tj da se u skupu potencijalnih gramatika odluči za specifičnu gramatiku koja odgovara tim podacima. U idealnom slučaju logički je moguće da podaci budu dovoljno bogati, a skup potencijalnih gramatika ograničen, tako da samo jedna gramatika bude uskladiva sa podacima u momentu uspešnog sticanja jezika. Ključni problem, po ovom pitanju, je u stvari empirijske prirode – postulirati urodjenu strukturu koja je dovoljno bogata da obrazloži raskorak izmedju iskustva i znanja, a istovremeno ne toliko ograničavajuća da bi isključila nama poznate ljudske jezike. Dakle, postoje gornja i donja granica stepena i karaktera kompleksnosti te urodjene jezičke strukture.

Osnovna ideja Čomskog je da dete čuje odrasle kako klasifikuju rečenice u «gramatične»  i «negramatične», čuje ih kako ispravljaju jedan drugog ili njega samog, te formira gramatiku kao najjednostavniju kombinaciju takvih podataka i odredjenih urodjenih ograničenja. Na samom početku, javlja se primedba Hilari Patnam da je premisa zasnovana na takvim činjenicama očigledno pogrešna. Ne ispravljaju se samo negramatične rečenice, niti su sve negramatične rečenice podložne ispravkama u svakodnevnom životu. U svakom slučaju, kaže Patnam, ljudi reaguju na devijantne rečenice, a prilikom medjusobne korekcije ne specifikuju prirodu devijacije. Dete nema «spisak gramatičnih» i «spisak negramatičnih rečenica», već će pre biti da raspolaže spiskom prihvatljivih rečenica i spiskom devijantnih rečenica (devijantnih u bilo kom smislu); te gramatika prihvata sve rečenice sa prvog spiska, ali je moguće da će uključiti i neku sa drugog spiska. Na ovo bi, po Patnamu, Čomski mogao odgovoriti da je gramatika konkretnog jezika najprostija projekcija bilo kog odgovarajućeg skupa prihvatljivih rečenica koje zadovoljavaju upravo skup urodjenih ograničenja, pri čemu bi se celokupan teret definisanja gramatike prebacio na urodjena ograničenja. Patnam, stoga, predlaže klasičan prilaz: gramatika jednog jezika je osobina tog jezika, a ne osobina mozga homo sapiens-a.

Na Patnamov prigovor o «pogrešnoj premisi», Čomski odgovara da nikad nije ni tvrdio da ljudi odbacuju samo i sve «negramatične» rečenice, dok je uvodjenje devijantnih rečenica u skladu sa njegovim stavovima. Kada govori o teretu definisanja koji pada na urodjena ograničenja, Čomski jasno kaže da Patnam teško da može da tvrdi da ne postoje urodjena ograničenja povezana sa mogućom gramatikom, a time i mogućim jezikom. Dakle, i ako je jezik ograničen isključivo «opštom inteligencijom», sledi da teret definisanja jezika pada na urodjena ograničenja, što važi i za teret definisanja gramatike, ako je gramatika, kao što on tvrdi, osobina jezika. Time se ispostavlja da nije jasno koje je to shvatanje kritikovano od strane Patnama.

Ipak, Patnamov predlog da se gramatika  bilo kog proizvoljno jezika shvati kao osobina tog jezika, a ne osobina mozga ljudske vrste, zahteva izvesnu pažnju. Čomski tvrdi da se ovaj protivpredlog odnosi na jedan konkretan jezik (npr. engleski), a ne na urodjena ograničenja mogućih jezika i gramatika. Ergo, Patnam meša gramatike odredjenih jezika, koje su predmet njegovog protipredloga, sa «univerzalnom gramatikom», teorijom genetski determinisanog prirodnog oblika svih gramatika koje ljudsko biće može naučiti.

Ako «univerzalnu gramatiku» definišemo kao «sistem principa, uslova i pravila koji su elementi ili svojstva svih ljudskih jezika ne prosto slučajnošću već nužnošću (i to biološkom a ne logičkom nužnošću)», onda ona izražava «suštinu ljudskog jezika». Univerzalna gramatika će biti jedinstvena za celu ljudsku vrstu, te će svaki prirodni jezik funkcionisati u skladu sa njom, a jezici će se medjusobno razlikovati samo u slučajnim svojstvima. Izgradjivanjem izvesnog jezika koji nije u skladu s univerzalnom gramatikom, konstatovali bismo da se takav jezik ne bi mogao naučiti pod normalnim okolnostima, već bi se učio onako kako se uče zagonetke, ili bi njegova gramatika bila otkrivena naučnim istraživanjem generacije, posredovanjem pojedinačnog genija.
           

Odredjena pravila, karakteristična za engleski jezik, jesu deo univerzalne gramatike. S obzirom da ih deca instinktivno i predteorijski koriste, jedino moguće objašnjenje njihovog porekla jeste urodjenost, iz čega sledi da je i univerzalna gramatika urodjena.
Uzmimo, na primer, proces formiranja pitanja na osnovu deklarativnih rečenica u engleskom jeziku. Pretpostavimo ponovo idealni slučaj, u kome neutralni naučnik proučava dete koje uči engleski. On otkriva da dete obrazuje pitanja kao pod (A):

(A) The man is tall  -  is the man tall?

Naučnik obrazuje privremenu hipotezu o tome šta dete radi, koja glasi:
HIPOTEZA I:            Dete  obradjuje izjavnu rečenicu počev od njene prve reči (tj.  «sleva na desno») sve dok ne stigne do prve pojave reči «is» (ili njoj sličnih «may», «will»); zatim prebacuje ovo «is» na početak, proizvodeći odgovarajuće pitanje (uz neka formalna prilagodjavanja koja možemo da zanemarimo).
Proučavajući slične primere, uočava se da ova hipoteza funkcioniše vrlo dobro. Medjutim, kada konstruišemo sledeće primere:

(B) The man who is tall is in the room  -  is the man who is tall in the room?

(C) The man who is tall is in the room  -  is the man who is tall is in the room?

vidimo da je privremena hipoteza, u stvari pogrešna. Iako pri učenju jezika deca prave najrazličitije pogreške, ona nikad ne obrazuju pitanje (C), nego, čak pri prvom susretu sa iskazom «the man who is tall is in the room», obrazuju pitanje kao pod (B). Dakle, neminovan zaključak je da je privremena plauzibilna hipoteza pogrešna, i da je potrebna znatno složenija hipoteza koja bi zadovoljila podatke kojima raspolažemo.

HIPOTEZA II: Dete raščlanjuje izjavnu rečenicu u apstraktne fraze; zatim nalazi prvu pojavu reči «is» koja sledi prvu imeničku frazu; a potom ovu pojavu reči «is» prebacuje na početak, obrazujući odgovarajuće pitanje.

Hipoteza I, u stvari postulira jedno «strukturno nezavisno pravilo» (pravilo koje  sadrži samo raščlanjavanje u reči i svojstvo «krajnje levo», definisano na nizovima reči); a hipoteza II postulira «strukturno zavisno pravilo» (koje sadrži raščlanjavanje u reči i fraze, a svojstvo «najranije» definisano na nizovima apstraktnih fraza).

Hipoteza II je očigledno složenija od hipoteze I, ali je dete neizostavno upotrebljava. To se ne može objasniti «komunikacionom delotvornošću», niti apsurdnom idejom da deca uvežbavaju korišćenje strukturno zavisnog pravila. Kao najracionalniji zaključak nameće se da univerzalna gramatika uključuje princip da sva takva pravila moraju biti strukturno zavisna. Iz toga sledi da se pravilo strukturne zavisnosti ne stiče, nego predstavlja deo uslova za učenje jezika.
Patnam, naravno, odmah postavlja pitanje – možemo li objasniti preferenciju prema hipotezi II nad hipotezom I, a da ne pretpostavimo da je takva specifična preferencija urodjena? Kako Patnam kaže, Čomski nam daje «sliku deteta kao ćaknutog scijentističkog lingviste», stoga nije ni čudo da mu hipoteza I izgleda uveliko «prostija» od hipoteze II. Time, u stvari, dobija prostor za svoju zamku: «Zašto dete ne bi koristilo prostiju-ali-pogrešnu hipotezu I pre hipoteze II?». S obzirom da deca nisu «mentalno zdravi lingvisti», već nastoje da razumeju jezik, ona su uočila da je potrebno da koriste strukturno zavisna pravila da bi postigla cilj. Uostalo, nijedna «osoba zdravog razuma» ne bi primenila strukturno nezavisno pravilo hipoteze I. Medjutim, Čomski, s pravom, odgovara da je konstatacija neupotrebe hipoteze I samo deo problema koji treba rešiti. Treba obrazložiti davanje prednosti strukturno zavisnom pravilu koje je svojstveno kako deci tako i «osobama zdravog razuma». Jedini mogući zaključak je da je onaj ko uči jezik opremljen principima transformacione gramatike kao delom «početnog stanja». Stoga,  Marsovac, koji nije opremljen univerzalnom gramatikom, bez oklevanja bi upotrebio hipotezu I. On zato nije «ne-razuman», već mu nedostaje urodjeno fiksno jezgro karakteristično za ljudsku vrstu.

Na  pitanje da li su sva druga pravila engleskog jezika strukturno zavisna, Čomski daje potvrdan odgovor. U slučaju da se nadje neko pravilo koje nije strukturno zavisno, situacija se donekle komplikuje. Prinudjeni smo da obrazloženje detetove upotrebe strukturno zavisnog pravila bez prethodnog iskustva tražimo u postojanju odredjenih principa diferencijacije ove dve vrste pravila, čime se stavlja tačka na ovu vrstu prigovora. Podrazumevajući da ljudska bića nisu posebno organizovana za učenje jednog jezika a ne nekog drugog (na primer, engleskog a ne kineskog), zaključak je da i drugi jezici moraju imati svojstvo strukturne zavisnosti. Znači, ako već važi za engleski, a prethodna pretpostavka se prihvati kao ispravna, princip strukturne  zavisnosti ima univerzalni karakter.
«Hipoteza urodjenosti», onda, glasi ovako: urodjeno svojstvo ljudskog uma jeste lingvistička teorija, odnosno univerzalna gramatika. Kompletnija «hipoteza urodjenosti» detaljnije će odrediti oblasti koje spadaju u kognitivni kapacitet, moć uma ekspliciranu u «teoriji učenja za ljudsku vrstu u domenu jezika» (TU(LJ,J)),  odnose izmedju ovih moći, načine njihovog sazrevanja i njihove interakcije tokom vremena.

Veoma je zanimljivo to što se terminom «hipoteza urodjenosti» koriste pre svega kritičari a ne Čomski i pristalice njime naznačenog stanovišta. Čomski ne koristi izraz «hipoteza urodjenosti» zato što ne postavlja pitanje da li su urodjene strukture obavezna predispozicija za učenje, već kakva je njihova priroda. On se zalaže «za najopštiji princip, samo za «hipotezu otvorenog pristupa» (open-mindedness) u pogledu genetski determinisanog inicijalnog stanja za učenje jezika». Za Čomskog, svaka «teorija učenja», iole vredna razmatranja, sadrži neku hipotezu urodjenosti.

Pored Patnama, tzv. «nativizam» Čomskog kritikovao je i Žan Pijaže, glavni predstavnik razvojne psihologije. Dakle, Čomski postulira postojanje fiksnog jezgra, koje on naziva «univerzalna gramatika». Ona u sebi sadrži principe zajedničke za sve jezike, do kojih se ne može doći iskustvo, iz čega sledi da su urodjeni. Pod pretpostavkom da je vrsta uniformna, ako neko predloži osobinu P kao genetski odredjenu, onda je on podložan najneposrednijem opovrgavanju tako što se razmotri drugi jezik u kome neko može da pokaže da za taj jezik osobina P ne odgovara. Logičan prigovor ovom prelazu sa opšteg na urodjeno postavlja Pijaže, tvrdeći da su to dva nezavisna pojma. Sama opštost nije dokaz urodjenosti.

Čomski se donekle slaže sa ovim prigovorom. Činjenica da je nešto opšte je samo nagoveštaj da je ono urodjeno, ali ne pokazuje demonstrativno da je urodjeno. Sa druge strane, ako nešto nije opšte onda sigurno nije urodjeno. Opštost je nužna ali ne i dovoljna osobina. Da bismo utvrdili razliku izmedju opšteg i biološki nužnog potrebno je napraviti eksperiment u kome bi se obrazovalo apsolutno kontrolisano okruženje. To je, svakako, nemoguće, stoga moramo da nadjemo indirektne načine za prevazilaženje ovog nedemonstrativnog zaključivanja. U medjuvremenu, moramo se zadovoljiti aktuelnim dokazom.

Pretpostavimo da smo ipak, hipotetički, pripisali odredjene urodjene strukture organizmu. Zašto bi se pitanje njihove evolucije suštinski razlikovalo od sličnih pitanja kada govorimo o fizičkim karakteristikama tela? U poslednjih nekoliko vekova, na različit način se, u intelektualnom smislu, pristupalo fizičkom i umnom razvoju. Odmah po iznošenju se smatra neozbiljnim stav da ljudski organizam empirijom uči da «stekne ruke a ne krila», odnosno da bazična struktura organa proističe iz slučajnog iskustva. Suprotno tome, podrazumeva se da su fizičke odlike genetski odredjene (varijacije po dimenzijama, naravno, zavise i od spoljnih činilaca). Od fetusa do razvijenog organizma, odredjeni pravac razvoja je determinisan, mada se izvesne faze javljaju nakon mnogo vremena. Medjutim, kod viših organizama se razvoju ličnosti i kognitivnih struktura prilazilo na potpuno različit način. Kao dominantan činilac u ovim oblastima uzima se društvena sredina. Ali, ako su kognitivne strukture podjednako složene kao i fizičke strukture, zašto onda ne bismo proučavali učenje jezika kao što proučavamo razvoj nekog kompleksnog organa? Ako je genetski determinisano da imamo ruke, a ne krila, a istovremeno nijedan naučnik nije u stanju da to obrazloži, u tom slučaju, ideja da se usvajanje jezika smatra analognim razvoju fizičkog organa deluje prirodno i uverljivo, bar za Čomskog.

Dokle god imamo u vidu da se radi o metafori, sve je u redu. Ne tvrdi se da je jezik organ, već da rast jezičke sposobnosti ima opšte karakteristike rasta organa. Ako to prihvatimo, uočićemo sukcesivne stadijume i strukture koje se razvijaju u odgovarajućem okruženju ali čiji se karakter razvija na način suštinski nezavisan od tog okruženja.

Na izlaganje hipoteze o «urodjenom fiksnom jezgru», Pijaže upućuje dve glavne primedbe. Prva se tiče jezičke sposobnosti, koju Pijaže smatra mutacijom, svojstvene ljudskoj vrsti, a koja nije biološki objašnjiva. Patnam nudi jedno od mogućih objašnjenja evolucije jezičke sposobnosti. On kaže da je prvi primitivni jezik nastao kao «invencija, koju je uveo neki izuzetan član vrste a drugi je naučili». Pod uslovom da je tako nastala, upotreba jezika je omogućena genetskim promenama koje, ako je ovo tačno, mogu da se objasne prirodnom selekcijom. Ali, ukoliko je tačno ono što Čomski tvrdi, da je prvi korisnik jezika već imao potpuno urodjenu transformacionu gramatiku, onda je morao biti neki neverovatan skok u evoluciji (u čemu se Patnam slaže sa Pijažeom). Druga Pijažeova primedba insistira na izlišnosti pojma «urodjeno», jer bi «urodjeno fiksno jezgro» sačuvalo sve vrline «fiksnog jezgra» i da je samo nužan ishod konstrukcija svojstvenih senzomotornoj inteligeniciji. U čitavom nizu primera kojima potkrepljuje ovaj stav, Pijaže iznosi zapažanje da dete čini svakovrsne stvari i razvija razvovrsne sposobnosti istovremeno ili neposredno pre pojave jezika.

Prvi prigovor Čomski delimično prihvata, jer smatra da je proces evolucije biološki neobjašnjen, ali je, u ovom momentu, evolucija i biološki neobjašnjiva, i time ostavlja prostor za formiranje hipoteze o «urodjenom fiksnom jezgru». Drugi prigovor sam ocenjuje kao snažniji. No, ipak, za sada, nije postavljen nikakav osnovni iskaz koji se poziva na «konstrukcije senzomotorne inteligencije» i koji pruža neku nadu da će se objasniti ove pojave jezika koje smo doveli u pitanje. Primer koji Pijaže navodi, za Čomskog ne predstavlja problem, i on sa lakoćom objašnjava da to ne dokazuje da jezik na bilo koji način zavisi od njih. Čak i slabija hipoteza, da je, posrednim povezivanjem, pojava senzomotorne ili opšte kognitivne sposobnosti preduslov za jezik, Čomski odbacuje, pri čemu kao neoboriv argument konstatuje da slepa ili paraplegična deca ne pokazuju nikakva oštećenja jezičke delatnosti.

Dakle, ključ prvog Pijažeovog prigovora, a donekle i Patnamove primedbe, je to što je u hipotezi posebno problematično «neodarvinističko» objašnjenje obrazovanja bilo kog novog obeležja organizma, upravo zato što se ta objašnjenja zasnivaju na pojmovima mutacije i odabiranja. Kako je mutacija nužno slučajna, ako postoji urodjenost – um i jezik bi bili posledica odabranih slučajnih dogadjaja, a kasnije i naknadno odabranih, dok bi samo formiranje bilo posledica mutacija, dakle slučajno. Time je, po Piježeu, poremećena stabilnost fiksnog jezgra (prema tome, i znanja jezika), mada je osnovni cilj hipoteze o urodjenosti bilo upravo njegovo učvršćivanje. Na ovakvu vrstu argumenata, Čomski odgovara da on ne «odbacuje» problem evolucije, već, nasuprot, primećuje da urodjene strukture koje je postulirao, iako su biološki bez objašnjenja, nisu i «biološki neobjašnjive».

Drugi Pijažeov prigovor, u svojoj osnovi, predstavlja implikaciju njegovog konstruktivističkog stava. «Fiksno jezgro», oko čije egzistencije se slaže sa Čomskim, jeste posledica opšteg mehanizma samoregulacije, čiji su koreni organski. Ona je, stoga, zajednička za sve procese (bilo fizičke, bilo mentalne), i pojavljuje se na svim nivoima, od najnižih (zigot) do formiranog organizma. Mada ne postoji jasna granica izmedju urodjenog i stečenog, očigledno je da svako kogitivno ponašanje sadrži urodjenost (bar u svom funkcionisanju), a struktura se izgradjuje autoregulacijom.

Sumirajući, pozicija Noama Čomskog mogla bi se, naravno unapred upozoravajući na sve posledice uopštavanja, predstaviti kao čvrsto uverenje da ljudska vrsta poseduje nasledno odredjenu jezičku sposobnost. Ako koristimo tradicionalnu terminologiju, i dubinsku strukturu jedne rečenice definišemo kao apstraktnu formu koja joj leži u osnovi i koja odredjuje njeno značenje; koja je prisutna u umu ali nije nužno direktno predstavljena u fizičkom signalu; a površinsku strukturu, pak, kao stvarnu organizaciju fizičkog signala i fraze različite veličine i u reči iz različitih kategorija, možemo da pretpostavimo da se pojedinačni jezici gotovo i ne razlikuju na nivou dubinske strukture, ali se oni veoma razlikuju na nivou površinske strukture. Apstraktni principi organizacije koji su zajednički svim jezicima i koji se odražavaju na dubinskom nivou obrazuju jednu univerzalnu gramatiku. Kako ona predstavlja principe jedinstvene za sve ljudske jezike, a do njih se ne dolazi iskustvom, sledi da su urodjeni.

Imajući u vidu da se radi o ovako kontroverznoj teoriji, ne treba se čuditi velikom broju primedbi, na koje je Čomski odgovarao, u zavisnosti od prilike i vrste primedbe, više ili manje opširno. Njegov najzapaženiji kritičar, Žan Pijaže, u čitavom nizu prigovora, izdvaja dva ključna, koja, iako Čomski na njih samouvereno odgovara, uzdrmavaju temelje njegove «hipoteze o urodjenosti». U svakom slučaju, koji god stav da se zauzme prema ovoj teoriji, mora se priznati njegova autentičnost i njen veliki uticaj na savremena zbivanja u lingvistici.