U drugoj polovini XI veka, nastaje «ontološki dokaz» Božije egzistencije. Ovaj argument je otkrio Anselm Kenterberijski, i , može se slobodno reći, time ostavio dubok trag u istoriji filozofije. No, sama istorija ovog dokaza kreće se od njegovog zapostavljanja u XII i početkom XIII veka, odbacivanja od strane sv. Tome Akvinskog i ponovnog uspostavljanja u kartezijanskoj filozofiji. Lajbnic je smatrao da se može osnažiti pridodavanjem dopune koja će dokazati da je Bog moguć, a Kant je bio uveren da ga je zauvek oborio stavom da «egzistencija» nije jedan predikat (jer bi iskazi o postojanju bili analitički, a oni su sintetički). No, bez obzira na Kantovo tvrdjenje, ontološki argument se ponovo javlja u osnovi Hegelovog sistema.
Ova zaista impresivna istorija je donekle pomračena činjenicom da dokaz nikad nije bio prihvaćen od strane teologa i da je bio potpuno zanemaren sve do druge polovine XIII veka. Sa pojavom sv. Bonaventure, zatim sv. Tome Akvinskog, a nešto kasnije i Dunsa Skota, ovaj dokaz dobija na aktuelnosti. Sva tri velika sholastičara imala su različite stavove prema ontološkom argumentu. Ali, pre svega treba nešto reći o samom Anselmovom dokazu.

ANSELMOV «ONTOLOŠKI DOKAZ» BOŽIJE EGZISTENCIJE

Anselm Kenterberijski je svoj dokaz izneo u delu Proslogion seu Alloqvium de Dei Existentia. Sam dokaz počinje pojmom Boga kao onog bića od koga ništa veće ne može da se zamisli (aliquid quo nihil maius cogitari possit), dakle – odredjujemo «Boga» kao najviši mogući objekat misli. No, ukoliko imamo situaciju da takvo biće postoji samo u našem subjektivnom pojmu, možemo zamisliti jedno veće biće – biće koje postoji i u objektivnoj stvarnosti. Iz ovoga sledi da je ideja o Bogu kao apsolutnom savršenstvu nužno ideja o postojećem biću, pa Anselm zaključuje da niko ne može istovremeno da ima pojam Boga i da poriče  njegovo postojanje.
Ubrzo po Proslogionu izlazi delo Liber pro Insipiente adversus Anselmi in Proslogio rationationem, čiji je autor kaludjer Gaunilo. U njemu iznosi primedbu da imati pojam o nekoj stvari ne obezbedjuje njeno vanmentalno postojanje, pa Anselm vrši prelaz sa logičkog na realan nivo. Tada Gaunilo daje čuveni primer sa «rajskim ostrvima», koja bi, ako bi se primenio Anselmov dokaz, morala postojati negde zato što možemo da ih zamislimo. Anselm odgovara u delu Liber Apologeticus contra Gaunilonem respodentem pro Insipiente, i pri tome poriče analogiju, jer pojam o rajskim ostrvima nije pojam o nečem što mora da postoji, dok pojam Bog jeste pojam o nužno postojećem biću. Tako se Anselm, bar na kratko, odbranio. Prigovori koje će mu čitava dva veka kasnije uputiti sv. Bonaventura, sv. Toma Akvinski i Duns Skot, zaista će uzdrmati njegov dokaz, tako da se nikad više neće javiti u tom obliku.

SV. BONAVENTURA – URODJENA IDEJA O SAVRŠENOM

Anselmov dokaz sv. Bonaventura razmatra u dva dela: u Komentaru Sentencija Petra Lombardjanina i u De Misterio Trinitatis. Za potpuno razumevanje stanovišta sv. Bonaventure o ontološkom argumentu treba navesti njegov stav da argumenti iz spoljnjeg sveta pretpostavljaju izvesnu svest o Bogu (kako duh može da zna da su čulne stvari nesavršene ako prethodno nema svest o savršenosti?).
Sv. Bonaventura s pravom nagoveštava problem koji nastaje u slučaju kad neko ima pogrešan pojam o Bogu (ako ne shvata da je Bog aliquid quo nihil maius cogitari possit). Istovremeno sa uvidjanjem pojma Boga, um uvidja da Božija neegzistencija ne može ni da se zamisli.
Za Gaunilovu primedbu sv. Bonaventura kaže da ne postoji analogija kod primera sa najboljim od svih mogućih ostrva. Dok u pojmu Boga od koga se ne može zamisliti veće nema kontradikcije, pojam «ostrva» od koga se ne može zamisliti bolje jeste oppositio in adiecto («ostrvo» označava nesavršeno biće, a «Bog» - savršeno).
Dakle, Bonavetura pretpostavlja urodjenu ideju o savršenom, koja je Božiji otisak u duši (duša dobija ideju o savršenom, tj. stvara ideju o savršenom u svetlosti Boga, preko božanske iluminacije). Ideja o savršenom nije ništa negativno, čije bi ostvarenje u konkretnoj egzistenciji moglo da se negira, jer prisustvo same te ideje nužno povlači Božiju egzistenciju.

SV. TOMA AKVINSKI – NEMA A PRIORI SAZNANJA O BOŽIJOJ PRIRODI

Anselmovim dokazom Toma Akvinski se bavio u dva dela: u Summa contra Gentiles i u Summa Theologica . Svoju primedbu sv. Toma započinje pitanjem koje smo već mogli naslutiti kod sv. Bonaventure, da ne zamišlja svako Boga kao «ono od čega se ništa veće ne može zamisliti». Toma Akvinski Anselma optužuje da je izvršio nedopušten prelaz sa idealnog na realan nivo.
Iz tvrdnje da se Bog zamišlja kao biće od koga se ništa veće ne može zamisliti, ne sledi nužno da postoji takvo biće (tj. ne sledi da postoji nezavisno od toga što ga zamišljamo, odnosno van naše svesti). Ovo, samo po sebi, nije dovoljno da opovrgne  Anselmovo zaključivanje, jer zapostavlja poseban karakter Boga kao bića od koga se ništa veće ne može zamisliti. Takvo biće je svoja vlastita egzistencija i ako je za takvo biće moguće da egzistira, onda ono mora da egzistira. A bilo bi apsurdno govoriti o samo mogućem nužnom biću.
Ali, Akvinski dodaje da razum nema nikakvog saznanja a priori o Božijoj prirodi (zbog slabosti razuma nismo u stanju da razaberemo a prirori pozitivnu mogućnost najvišeg savršenog bića, bića čija esencija istovremeno je njegova egzistencija). Ovo učenje kulminira stavom da do saznanja egzistencije takvog bića ne dolazimo analizom ili razmatranjem njegove ideje, već a posteriori, tj. razmatranjem argumenata koji potiču iz njegovih učinaka.

DUNS SKOT – POTEST COLORATI
Duns Skot se bavi Anselmovom argumentacijom u delu Opus Oxoniense. Da bi bio validan, i da bi ga kasnije sam koristio, Duns Skot «ulepšava» Anselmov dokaz. Coloratio se sastoji u ukazivanju na činjenicu da se ne vidi nikakva protivrečnost u ideji najsavršenijeg bića (jer, «ono što u mišljenju uključuje protivrečnosti (tj. ima je za posledicu), jeste nemišljivo...».).
Ovako «ulepšani» dokaz iz prve glave Proslogiona Skot koristi na sledeći način: Glavna ideja je da se dokaže da je ideja summum cogitabile neprotivrečna, a zatim da se pokaže da ako je summum cogitabile moguće, onda mora i da egzistira. Tvrdnjom da se može bolje spoznati ono što je u stvarima, nego ono što je smo u umu (ono što realno egzistira je vidljivo ili neposredno saznatljivo, a ono što je takvo da može neposredno da se sazna jeste «veće» od onoga što je samo zamišljivo, ili može da se sazna jedino apstraktnim mišljenjem).  Iz ovoga proizilazi da summum cogitabile mora realno postojati.
Skot je Anselmov dokaz smatrao ne demonstrativnim dokazom, već persuasiones probabiles .
Dakle, Skot Anselmov dokaz koristi kao pomoćni argument, da bi pokazao šta sadrži ili povlači ideja Boga.

ZAKLJUČAK

Znači, kao što je već rečeno, jedina reakcija na Anselmov Proslogion, nakon njegovog objavljivanja, bila je Gaunilova Knjiga o laičkom mišljenju, i to je bi jedini prigovor napisan za Anselmovog života. Dva veka kasnije, tri vrsna mislioca, sv. Bonaventura, sv. Toma Akvinski i Duns Skot, nisu mogli da ne odreaguju na ontološki dokaz, doduše, svaki na svoj  način.
Bonaventura je naglašavao mogući problem koji nastaje u slučaju da neko ima pogrešan pojam o Bogu, čime zanemaruje logički aspekt problema, a u prvi plan stavlja psihološki. Akvinski ga u potpunosti odbacuje, tvrdeći da je Anselm bespravno prešao sa idealnog na realan nivo. Ali, to pobijanje dokaza ne pruža nikakav osnov za pretpostavku da je njegov zaključak – Božija egzistencija  -  netačan. Duns Skot ga, pak, ulepšava, ali samo da bi ga upotrebio da dokaže da summum cogitabile mora realno postojati, a zatim ga odbacuje, nazivajući ga verovatnim uverenjem.
Već ovi prigovori nagoveštavaju ono što će mnogo kasnije moderna logika dokazati – netačnost ovog argumenta kao rezultat analize pojma «egzistencije» (što je jedno čisto formalno pitanje). Ali, baš zbog tog prvenstva, ovi prigovori zauzimaju značajno mesto u istoriji filozofije.

bibliografija:

Osnovni biografski podaci

ANSELM KENTERBERIJSKI (Anselm of Canterbury) – (1033.-1109.) Pripadao je benediktinskom redu. Godine 1093. postaje nadbiskup u Kenterberiji, i na tom položaju umire. Pristalica avgustinsko-platonske tradicije. U celom učenju uočava se, implicitno, stav Credo, ut inteligam (Verujem, da bih razumeo).
BONAVENTURA, DJOVANI  FIDANCA (Bonaventura, Giovanni Fidanza) – (1221.-1274.) Franjevac. Pored karijere na Univerzitetu, bio je i generalni ministar franjevačkog reda. Godine 1273. je naimenovan za biskupa u Albanu i za kardinala. Takodje pripadnik avgustinske tradicije.
TOMA AKVINSKI (Thomas Aquinas) – (1224.-1274.) Rano stupa u dominikanski red. U Italiji je, posle školovanja, proveo ceo svoj život (osim tri godine, koje je proveo u Parizu, jer su dominikanci bili osumnjičeni da gaje jeretičke simpatije prema averoistima).